Kada je 1973. godine snimljen film ‘Isterivač Đavola’, mnogi su se osećali prilično mučno i uplašeno. Ono što je taj film razlikovalo od sličnih horor ostvarenja bila je činjenica da je delovao apsolutno realistično i čak gotovo dokumentarno. Mogućnost da neko bude opsednut đavolom u celokupnom užasu došla je do svesti ljudi.
Teoretski, smatra se da postoji dva načina na koje neko može biti opsednut demonskim silama. Prvi je da đavo, ili neki demon, uđe u osobu zato što mu ona sama omogući. To može biti svojevoljno, nekim demonskim prizivom na primer, ali i slučajno – prizivanjem duhova pomoću čaše i igranjem sa uidži tablama. Zato i treba napomenuti koliko je opasno igranje sa ovim stvarima i da ih nikako ne treba primenjivati!
Drugi način na koji dolazi do zaposednuća je da neki zli čarobnjak, koji radi u savezu sa demonskim silama, pošalje zlog duha da zaposedne telo žrtve.
Verovalo se da takav čarobnjak mora koristiti neki konkretan predmet da bi demone preneo u telo žrtve. Najčešće su to bile razne amajlije, napici ili pak hrana. Papa Grgur Veliki u svojim dijalozima iznosi priču o devojci koja je jela salatu iz bašte. Na jednom od listova nalazio se demon. Kada je pojela taj list devojka je postala opsednuta, tako da je nad njom morao biti izvršen egzorcizam.
Lista od jedanaet simptoma koji ukazuju da nad nekim treba izvršiti egzorcizam sastavljena je u Francuskoj 1644. godine. Prvi simptom je da neko za sebe misli da je opsednut, a slede ga: vođenje poročnog života, življenje van pravila koje društvo propisuje, stalna bolest, padanje u težak san i neprirodno povraćanje čudnih stvari, skrnavljenje, pravljenje ugovora sa nečastivim, problemi sa duhovima, zastrašujući i grozni izrazi lica, umor od života koji navodi na greh samoubistva, agresivnost i nemogućnost samokontrole i, na kraju, ispuštanje neljudskih glasova.
Francuski neurolog Žan Lermit je u delu ‘Diabolical Possession – True or False?’ ukazao na potrebu saradnje, po pitanju egzorcizma, između lekara i teologa. Po njemu, sindrom opsednutosti može biti povezan sa psihozama i neurozama, sa pomračenjima svesti i sa epileptičnim grčevima.
To znači da se ne može svako neuobičajeno ponašanje automatski smatrati opsednutošću, niti egzorcizam automatski propisati kao najpreporučljiviji tretman. Primer članova jedne fanatične hrišćanske sekte koji su 1966. godine u Cirihu ritualno tukli devojčicu do smrti smatrajući je đavolovom nevestom ukazuje na to da optužba da je neko opsednut đavolom može biti veoma opasno oružje u rukama hrišćanskih fundamentalista. Još jedan primer krajnje šarlatanskog postavljanja dijagnoze opsednutosti je i slučaj kada su u jednom gradu članovi jedne protestantske sekte, koja je inače veoma raširena, nasred ulice pokušavali da, uz povike ‘Satano izađi’, isteraju đavola iz nesrećnika koji se na pločniku grčio u epileptičnom napadu.
Navedeni primer lepo pokazuje da najveći broj laika, koji obično dolaze iz netradicionalnih hrišćanskih zajednica najčešće nastalih u XX veku, uopšte nema pojma šta egzorcizam jeste, a šta nije. Sam termin egzorcizam dolazi od grčke reči exousia, čije je značenje zakletva. Već iz samog toga logično sledi da izvršiti egzorcizam nad nekim ne znači samo isterati đavola iz njega, već ga i podvrći zakletvi, a to se postiže pozivanjem na viši autoritet – Bog, Otac, Presveta Bogorodica, Isus Hristos, sveci, apostoli…, kojim sveštenik egzorcista zaklinje nečastivog. Zato egzorcizam ne može da obavlja bilo ko, već samo neko ko se potpuno predao Bogu. To je razlog što ovaj egzorcizam ne može biti smatran nekakvom hrišćanskom magijom, jer se baš po tome razlikuje od isterivanja duhova koje iz zaposednutih osoba vrše pagani i magovi. Paganski egzorcizam je trijumf vlastite moći koju ima onaj koji izvodi proterivanje. To je sukob dve moći i svodi se na pitanje čija je magija jača, paganova (magova) ili demonova. Sa druge strane, hrišćanski egzorcizam je trijumf Hristove, a ne egzorcistove, moći nad demonom.
SLOŽEN I RIZIČAN POSAO
Sveštenik koji odluči da vrši egzorcizam sebe izlaže velikom riziku. Može se dogoditi da ga nečastivi do kraja života uznemirava paranormalnim fenomenima, a dešavalo se da na kraju i sam egzorcista postane opsednut.
Kada se izvodi ritual egzorcizma iz prostorije se iznese sve osim kreveta na kojem leži opsednuta osoba i stočića na kojem se nalaze krst, sveća, sveta vodica i molitvenik. Prozori i vrata se zatvaraju. Egzorcist retko kada radi sam, obično uz sebe ima nekog mlađeg sveštenika kao pomoćnika. Sam ritual egzorcizma se, po principu, može podeliti u nekoliko delova. U prvom, demonsko biće egzorcisti i njegovim pomoćnicima obznanjuje svoje prisustvo. U drugom oni nastoje da demona, koji se trudi da sebe i žrtvu predstavi kao jednu osobu, nateraju da otkrije svoje ime. Treći deo obeležava kolaps demonove obmane koji o žrtvi počinje da govori u trećem licu. U ovoj fazi užas dolazi do vrhunca i moguća je pojava jezive buke i paklenih smradova. Četvrtu fazu obeležava egzorcistova težnja da uguši demonov glas, ne bi li u petom delu egzorcizma usledio trijumf Hrista nad đavolom. Egzorcist sada od demona traži da mu otkrije što više detalja o sebi ne bi li ga što lakše poslao natrag u pakao. Konačno, u šestom delu egzorcizma demon napušta žrtvu i svi prisutni imaju jasan osećaj da je zlo napustilo tu prostoriju. Prozori i vrata se otvaraju, dok se žrtva, veoma često, ničega ne seća.
Egzorcizam je, kao što se vidi, prilično komplikovan postupak sa jasno određenim pravilima kako se izvodi. Da bi izbegli moguće greške i egzorcizmu pristupili samo kada je to stvarno potrebno, mnogi današnji egzorcisti uopšte i ne pomišljaju da ritualu pristupe sve dok se ne pojave neki paranormalni fenomeni koji bi potvrdili da je stvarno reč o demonskoj raboti. Činjenica je da moderna nauka može da prepozna i medicinski tretira šizofreniju, histeriju ili epilepsiju, ali kada je u pitanju situacija gde predmeti lete svuda unaokolo, gde navodno mentalno bolesna osoba levitira metar iznad kreveta, a kamenje se materijalizuje niotkuda i pljušti po sobi, tada je vreme za egzorciste. Neka je dragi Bog uvek uz njih!
SVET PUN ĐAVOLA
Crkva tvrdi da je demon stvarno biće koje ‘šeta svetom kao razjareni lav i traži duše koje će proždrati’. Đavo je stalno prisutan i stalno ga se treba čuvati. Cela ljudska istorija prožeta je strašnom borbom protiv sila mraka – borbom koja je započela samim postankom sveta i trajaće, kao što kaže Gospod, sve do poslednjeg dana.
No, ko je demon i koliko đavola mu služi? Taj mračni lik nazvan je Sotona (od grčkog ‘satanas’) ili đavo (od grčkog ‘dijabolos’), a te reći znače ‘klevetnik’ i ‘tužilac’ i potiču iz Starog zaveta. Još jedno njegovo ime je ‘demon’ (od grčkog dajmonion’). U Kumranskim rukopisima on je Belijar ili Belijan, što u prevodu sa hebrejskog znači ‘lišen bilo kakve vrline’. Jevreji su ga zvali i Belzebub, što je izvedeno iz imena jednog kananskog božanstva.
Sotona, pali anđeo, stalno je, kako prema Novom tako i prema Starom zavetu, u sukobu sa Bogom i njegovim projektima. Isus ga je zvao ‘princ ovog sveta’. Raspolaže svetskim bogatstvima koje daje svojim obožavaocima: ‘Sve ove stvari daću tebi ako padneš i pokloniš mi se’ – (Matej, 4.9). Sveto pismo kaže da je anđela Božijih bilo ‘hiljade hiljada, deset hiljada puta stotinu hiljada’, a složenim proračunima procenjeno je da je đavola isto toliko mnogo. Prema Talmudu demona je 7.405.926. Biskup Alfonzo de Spina, ispovednik Huana od Kastilje, tvrdio je u 15. veku da je broj pobunjenih anđela koliko trećina Božijih anđela, a to, po njemu, znači 400 miliona.
Sotona sa svojim hordama nastanjuje nebesa nad zvezdama, otkriva prorok Isaija. ‘Govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvijezda Božijih podići ću presto svoj, i sješću na gori zbornoj na strani sjevernoj; izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se sa višnjim’ (Isaija 14, 13-14).
ZLOTVOR I POMAGAČI
Rudolf Štajner je u Cirihu 13.novembra 1917. godine na konferenciji rekao: ‘Od godine 1841. pa nadalje, u oblastima duhovnog sveta vođena je jedna bitka… Na jesen 1879. godine ta bitka se završila begom izvesnih duhova mraka iz duhovnog sveta na Zemlju. Od tada oni operišu među ljudima, pokazujući se ispadima svoje volje, svojim motivacijama, svojim idejama. Sve u svemu, u svim ljudskim poslovima. I tako, od tada, ti zli duhovi deluju među ljudskim rodom…’
Izgleda da je Štajner bio u pravu – treba samo pogledati šta danas vlada svetom: sunovrat svih vrlina, sveobuhvatno nasilje, nemoral, izopačenost, zloba… Štajner je dalje rekao: ‘Ta bića najurena su na Zemlju 1879. godine, čime su oslobođena Nebesa, ali ih se Zemlja napunila. Od tada, zapravo, njihovo stanište više nisu Nebesa, već Zemlja. Lutajući, kao što sada rade, među ljudima, ti zli duhovi imaju zadatak da seju konfuziju. Elifas Levi, Beder, Sen Marten, svi su znali za ovo i govorili o istoj činjenici’.
Devica Marija je u jednom svom pojavljivanju, u Bejsajdu u državi Njujork, 25.jula 1974. godine upozorila: ‘Neizmerne legije demona slobodne su na Zemlji’. U poruci iz ‘La Salete’ 19.septembra 1846. Devica Marija je mališanima Maksimilijanu i Melaniji, između ostalog, otkrila: ‘Godine 1864. Lucifer će doći iz Pakla sajedno sa velikim brojem demona… Ti duhovi imaće ogromnu moć nad prirodom. Imaće crkve koje će im služiti…’
A muškarci i žene opsednuti đavolom? ‘Prepustili su se rezonima taštine i njihova srca postala su bezosećajna i mračna. Dok govorahu da su razumni, postali su glupaci… Zato ih je Bog prepustio bestidnim strastima, i da budu spunjeni svakom nepravdom, zlobom, pakošću, kurvarstvom, lakomošću, zavišću, ubilaštvom, svađama, lukavstvima, zloćudnošću…’ – iz Poslanice Rimljanima.
Đavoli su zaista pušteni s lanca i besne po Zemlji. Samo čitanje novina daje nam svakodnevnu meru zlikovstva i tragedija kojima naše vreme obiluje. Događaju se svima, više nego što možemo i da zamislimo, ‘jer su demoni prisutni u svim delovima sveta i oni, razdvojeni od Boga, ulaze u nas sejući izdanke svoje energije i razuma. Onda um, pun tih izdanaka, čini preljubništva, beščašća, ubistva, skrnavljenja, represiju, razaranje i sva ostala đavolska dela’. (Corpus Hermeticum)
Možda mislite da nije tačno da su naš svet osvojili besni i krvoločni demoni? Nema tog užasa koji se ne događa nevinim i bespomoćnim žrtvama. Užasne stvari događaju se u svakom delu ove naše planete. Vrhovni zlotvor ima svoje apostole koji u našem postmodernom ‘demokratskom’ društvu obavljaju svakakve vrste bestidnih i mračnih rituala, u ambisima najvrtoglavije dubine luciferskog puta.
Narodima sveta ostaje samo da se okrenu dragom Bogu i molitvama njemu, presvetoj Bogorodici, Isusu Hristu i svim svetima na nebu onemoguće pristup ljudskoj duši.