„U leto 1912. godine iz Londona za Glazgov jurio je ekspresni voz. U jednom kupeu sedeli su policijski inspektor Skotland Jarda i jedna mlada medicinska sestra. Neočekivano, uz strašan krik, na sedištu pored prozora pojavio se čovek zrelih godina. Duga kosa bila mu je upletena u viticu, na starinskim cipelama bile su velike kopče, a trougli šešir na glavi. U jednoj ruci držao je veliki bič, a u drugoj nagrizen komad hleba. Bio je unezveren i prestravljen dok su ga inspektor i devojka iznenađeno posmatrali. Stali su ga smirivati, pitali ga ko je i odkuda je. Čovek je, ridajući od plača, odgovorio da se zove Pol Drejk, da je kočijaš iz Četnema i da ne shvata gde je to došao i kako! U želji da ga smiri, inspektor je otvorio prozor i predložio čoveku da pogleda napolje. Voz se u tom trenutku nalazio u polukrugu, tako da se odlično video ceo – od lokomotive do zadnjeg vagona. Tek je to prepalo jadnog čoveka, pa je pokušao da skoči kroz prozor. Inspektor, zabrinut za njegov život, požurio je po konduktera. Ali, kada su se obojica vratili u kupe, neznanac je bio isčezao. Na sedištu su ostali samo njegov bič i trougli šešir. Medicinska sestra bila je u dubokoj nesvesti. Oba čoveka pogledala su kroz prozor. Nasip se nadaleko odlično video, ali na njemu ničega nije bilo.
Inspektor je, razumljivo, započeo istraživanje. Za bič i šešir etnografi su tvrdili da potiče iz polovine XVIII veka. Dalja ispitivanja potvrdila su da ta železnička pruga prolazi kroz taj kraj gde se još početkom XIX veka nalazio zaselak Četnem. Pastor mesne parohije pronašao je u arhivi knjigu sa imenima umrlih 150 godina unazad. Tu je bilo ne samo ima kočijaša, već je na marginama bila napisana i primedba tadašnjeg paroha koja se odnosila na Drejka i u kojoj je opisano kako je on, već u zrelim godinama, proživeo neverovatan događaj. Dok se noću vraćao kući, video je neočekivano ‘đavolski ekipaž, ogroman, dugačak kao zmija, koji se pušio od ognja i dima’. Zatim se Drejk, ni sam ne znajući kako, obreo u tom čudovištu. Tu je zatekao ljude u nepoznatoj odeći, ‘same đavolove sluge’. nasmrt preplašeni Drejk pomoli se Gospodu i odjednom se našao u jendeku pored puta! Dovukavši se nekako do kuće, saznao je da je sat pre toga žitelj iz susednog sela doveo njegove konje koje je našao desetak kilometara od Drejkove kuće. Od tada Drejka je ‘napustio zdrav razum i smisao rasuđivanja’. Stalno je pripovedao o đavolskim karucama i uzrujavao se što mu niko ne veruje…
A, njegov trougli šešir i do dan danas se čuva u mesnom muzeju, dok je bič, nažalost, nestao.“
Radovan Mihajlović
„Poslednji komandir eskadrile ‘sejbrova’ bio je pukovnik Radovan Mihajlović U toku rata borio se za RAF, a 1945.vratio se u zemlju i bio je jedan od najboljih pilota. Bio je visok i večito namrgođen.
Na jednom rutinskom letu Radovan je sa svojim ‘sejbrom’ navodno pao pred samim pragom piste, kod prilaznih svetala. Vojska je sve prečešljala, ali nije našla ništa. Da stvar bude gora pojavila su se dva svedoka koja su tvrdila da su avion videli pred samo sletanje na aerodrom Pleso i da je, odjednom, na njihove oči, doslovce nestao.
Takvih priča je u vazduhoplovstvu bilo oduvek, ali bi kasnije bivao pronađen kakav mali deo uništenog aviona i piloti bi, u tišini, bili sahranjivani u prazne grobove. Pukovnik Mihajlović smatran je nestalim punih pet godina i tek tada mu je supruga dobila zasluženu penziju. Niko o njoj nije vodio računa, jer se pronela vest da je pukovnik Mihajlović prebegao, u brišućem letu, u Mađarsku, i da se tamo stavio Rusima na raspolaganje. Činjenica da ni najmanji delić aviona nikad nije pronađen samo je pohranjivala tezu o vešto izvedenom bekstvu. Vremenom, bio je zaboravljen.
Možete zamisliti kako se hrvatsko zrakoplovstvo zaprepastilo kada je, ni iz čega, ‘sejbr’ sleteo na zagrebački aerodrom. Pošto je, visok i potpuno neizmenjen, u uniformi JNA, pukovnik izašao iz nekada tako popularnog ratnog aviona, zenge su ga odmah uhapsile. Ništa im nije bilo jasno, pogotovo što je pukovnik bio pred potpunim ludilom. Hrvatski komandir vazduhoplovstva, general Tus, smatrao je da se radi o provokaciji, ali je provera dokumentacije dokauzala da se radi o autentičnoj ličnosti.
Problem je biso samo u tome što je pukovnik Mihajlović proveo u svom ‘sejbru’ punih 28 godina. Što se njega tiče, on je obavio svoj zadatak i vratio se. Nije doživeo nikakve astralne susrete, nije video druge svetove, nije bio u prošlosti ili u budućnosti- on je, naprosto, nekako izgubio 28 godina. To što je ostao mlad (odnosno star, jer je imao 54 godine) situaciju je samo činilo dodatno tragičnom. Supruga mu je bila odavno mrtva, a i ćerka mu je nastradala u automobilskoj nesreći, pa je slika pokazana zetu i unici. Zet ga je prepoznao, ali je unuka odbila i samu pomisao da joj se deda vratio iz mrtvih i iz ko zna kojeg vremena. Tadašnji pomoćnik ministra MUP Hrvatske Jernjak, ponudio je da se pukovnik, kao izbeglica, pošalje u Jugoslaviju.
Kadu su pukovniku Mihajloviću rekli koji je datum, koliko je vremena prošlo i šta se sve promenilo, hteo je da zna kako se to desilo. Bio je čudno miran i činilo se da ga samo tanka nit deli da ne ‘otkači’ totalno. Pokušali su da mu objasne vremenske skokove, rupe u vremenu i slično, ali on je samo hteo da zna zašto se to baš njemu desilo. Izrazio je želju da još jedanput obleti školski krug sa svojim ‘sejbrom’, ali je general Tus to kategorički odbio, uz reči: ‘Taj Srbin će opet nešto izmajmunisati i ostaćemo bez ‘sejbra’. Treba nam taj aparat za budući muzej zrakoplovstva’. Hrvatima je taj ‘sejbr’ stvarno pao sa neba kao dar, ispravan i skoro nov.
Ne znamo da li je pukovnik Mihajlović prebačen na ovu stranu niti šta su Hrvati sa njim uradili. Ali, jedno je sigurno, ponekad je bolje ne vraćati se među žive.“
Tirela Klark
„Kroz vreme je bila odlutala i izvesna gospođa Tirela Klark. Ona je stanovala u Visleikum Fordu, gde je doživela neobično iskustvo 1984. godine.
Ona se, lepo obučena, u popodnevnim satima vozila biciklom modernim putem prema obližnjoj crkvici, na popodnevnu molitvu. Odjednom, ceo put se promenio. Pretvorio se u običan seoski drum! Godpođa Klark nije više bila na svom biciklu, veće je lagano koračala tim drumom. U susret joj je dolazio neki seljak u čudnoj odeći, koji ju je iznenađeno pogledao, klimnuo glavom i prošao. Kada se malo sabrala, užasnuto je primetila da na sebi ima odeću časne sestre. Sunce je nekako čudno sijalo, kao kroz neko mutno raznobojno staklo. Odjednom, sve se ponovo vratilo u prvobitno stanje. Opet je bila na biciklu i vozila ivicom puta, ali kad je pogledala na dole, videla je svoje cipele potpuno blatnjave, koje su pri polasku bile čiste i oglancane. Ali, tu jojš nije bio kraj iznenađenjima.
Kada je došla u crkvu, dok je sedela na klupi, sve je počelo da se menja: pod crkve je sad bio od gline, oltar od kamena, prozori su imali šiljaste lukove, a unutra su bili sveštenici, koje nije videla od okupljenog naroda koji je bio u nekoj čudnoj odeći, a sveštenici su bili u smeđim mantijama. Ona je stajala, u nošnji časnih sestara! kada je jedna žena iza njenih leđa blago spustila ruku na njeno rame, tada se opet sve počelo menjati. Sve se ponovo vratilo u prvobitno stanje. Kada je slučaj gospođe Klark kasnije preispitan, došlo se do zaključka da je ona nekako odlutala u daleku prošlost. Naime, smeđe mantije nosili su sveštenici Vestminterske crkve 1293. godine. Sem toga, analizom je utvrđeno da i blato na njenim cipelama potiče iz tog perioda!“
„Ovaj događaj je zapisan u starim arhivam Oksforda i odigrao se u Versaju 10 augusta 1901. godine. Glavni akteri su dve engleske učiteljice, veoma ozbiljne osobe, Elinor Džordan i Šarlota Meberli. Kada su dve radoznale engleskinje ušle u Versajski park i došetale do jednog zelenog proplanka, najednom su počele da osećaju kako se oko njih sve menja. Do njih je dopirao veoma žučan žagor, čitav ambijent oko njih poprimao je neki drugačiji izgled, nestalo je predivne aleje – Elinor i Šarlota su ulazile u drugo vreme!
Učiteljice su bile zbunjene, ali i nemoćne da bilo šta učine. Nastavile su šetnju. Pored njih su prolazili francuski plemići iz vremena Marije Antoanete, odnekud je dopirao topot konja, podalje od njih su dvorkinje nešto raspravljale. Baštovani su doterivali zeleno rastinje, prizor jednog davno prohujalog vremena bio je doista kompletan. Koliko su dugo vremena bile u drugom vremenu učiteljice nisu mogle da objasne čak ni u svojim beleškama koje su zapanjile svet. Sećaju se svoje zbunjenosti, ali i detalja koji su kasnije naučnike ubedili da Engleskinje nisu maštale i sanjarile, već da je njihov doživljaj autentičan, ali i neobjašnjiv.“
„Godine 1951. mlada Belgijanka Bernardet Lorel provodila je odmor u Marseju. Jednom se uputila u mali park sa divnim, više vekovnim starim drvećem. Sela je na klupu da se odmori. Neočekivano, primetila je malu crkvu. Bila je sigurna da je do pre petnaestak minuta nije zapazila. Iznenađena sopstvenom rasejanošću, krenula je prema crkvi, prešla aleju, prekoračila ivicu travnjaka i, sasvim nepredviđeno … našla se na groblju! Zamalo da se onesvesti.
Unaokolo su bile staze posute peskom, pokošeni travnjaci, a sada najednom – iskrivljene krstače zarasle u korov! Nasred groblja, iz crkvice i njenih otvorenih dveri dopirale su molitve na latinskom za pokoj duše… Isprepadana, devojka je htela da pobegne. U tom trenutku na dverima crkve pojavila se pogrebna povorka.
Četiri čoveka, u košuljama od grubog platna i nekakvim širokim pantalonama, nosila su sanduk za kojim je išla uplakana mlada žena, okružena dečicom. Svi su bili u bednoj odeći, kakvu Lorel nikada ranije nije ni videla. Od straha, dala se u beg. Kroz nekoliko minuta, kada je malo došla sebi, osvrnula se: ničega više nije bilo – ni crkve, ni pogreba, niti zapuštenog groblja. Ispostavilo se kasnije da su pre Francuske revolucije na tom mestu sahranjivali sirotinju.
Potom je groblje napušteno, a krajem prošlog veka tu su uredili park.“